mrak

Mrak.
Oduvek mi je bilo smešno kada neko kaže da se boji mraka, oduvek su mi ljudi koji se plaše mraka bili čudni.Pa čega se plašite?Baba Roge?Čudovišta ispod kreveta?
Ali onda su se desile neke stvari.Počela sam da shvatam.
Niko se ne plaši mraka kao mraka, ne plaši se činjenice da ništa ne vidi pred očima, ljudi se plaše činjenice da onda progledaju, ali na onaj drugi način.Kao da im se na nos spuste neke naočare koje sada omogućavaju da vidimo ono nešto od čega bežimo preko dana.
Kroz te crne naočare svi naši problemi su vidljivi, svega postajemo svesni, sve nas stigne.
Stigne nas to da volimo nekog.Da taj neko ne voli nas.Da taj neko voli nekog drugog.
Stigne nas da nekog više nema.Da je neko otišao, i da se neće vratiti.
Stigne nas činjenica da neke stvari nisu onakve kakve nam se čine.
Stigne nas da je sve drugačije.
A sve ovo shvatiš kada i ti sam počneš da se plašiš mraka..

marioneta

Ostavio si me bez reči.Bez misli.Niko do sada mi to nije uradio.Svaki pre tebe je imao neku ulogu, svaku sam shvatila, ali tebe i tvoju ne mogu.
Zbog tebe sam se našla na nekim rasksnicama života na kojima do sada nisam bila.Samo..samo je problem što ja stojim na rasksnici, ali ne vidim puteve kojima mogu da krenem.Oko mene je magla.Ta magla si ti.
U mene si uneo neki osećaj anksioznosti, tog nekog unutrašnjeg nemira i uselio si se u moju podsvest kao nijedan pre tebe.
Ne volim nedefinisanost, ne volim kada ne znam da opišem nešto.Ne volim jer me to nešto onda izjeda.Danima.Noćima.A ti si nešto što je nedefinisano.Imaš nešto što mi ne dozvoljava da se odlepim od tebe, a jedva da se znamo.
Mislim da ti predstavljaš ona uzvišenja na mojoj ravnoj liniji života, ti, tvoja poruka, pesma, postojanje.
Nekim čudom nemam potrebu da ti zahvalim za to što si ušao u moj život.Veruj mi, da postoji način da te iz njega izbacim i zaboravim te uradila bih to bez razmišljanja..
Ali jedno te molim, nemoj sve ovo da shvatiš lično jer nisi ti kriv, ti si samo marioneta kojom je moja sudbina odlučila da odigra neku od svojih uloga.