mrak

Mrak.
Oduvek mi je bilo smešno kada neko kaže da se boji mraka, oduvek su mi ljudi koji se plaše mraka bili čudni.Pa čega se plašite?Baba Roge?Čudovišta ispod kreveta?
Ali onda su se desile neke stvari.Počela sam da shvatam.
Niko se ne plaši mraka kao mraka, ne plaši se činjenice da ništa ne vidi pred očima, ljudi se plaše činjenice da onda progledaju, ali na onaj drugi način.Kao da im se na nos spuste neke naočare koje sada omogućavaju da vidimo ono nešto od čega bežimo preko dana.
Kroz te crne naočare svi naši problemi su vidljivi, svega postajemo svesni, sve nas stigne.
Stigne nas to da volimo nekog.Da taj neko ne voli nas.Da taj neko voli nekog drugog.
Stigne nas da nekog više nema.Da je neko otišao, i da se neće vratiti.
Stigne nas činjenica da neke stvari nisu onakve kakve nam se čine.
Stigne nas da je sve drugačije.
A sve ovo shvatiš kada i ti sam počneš da se plašiš mraka..