plač

Mnogo je bitno u životu se s vremena na vreme isplačeš kao dete. Mi ljudi smo kreteni koji se toga uzdržavaju, stide, koji to osuđuju i nazivaju odlikom nezrelosti. A zašto? Neko nam je tako rekao, to je neko nepisano pravilo da je plakanje za slabe, da jaki ne plaču itd. Pa nije tako.
Ako zaustavite pet osoba na ulici i pitate ih kada su poslednji put plakali, neće znati da vam odgovori troje sigurno, a od dvoje preostalih, jedno će reći da je to bilo zbog nekog od filmova (onih glupih romantičnih verovatno, ali 'ajde ne moramo o tome sada).
 Nažalost, na nekoj od društvenih mreža sam pre nekog vremena pročitala "Ne plače onaj ko je slab, nego onaj koji je predugo bio jak", možda ne tim rečima, ali to je poenta. Kažem nažalost jer sada mnogi citati, da l' anonimaca ili nekog velikog imena, iz bilo koje sfere života,  kružne društvenim mrežama preko slika, statusa i poruka i tako blede, koliko god kontradiktorno zvučalo. Ne može neko ko je bežao sa časova srpskog u srednjoj školi da citira Iva Andrića, prosto to ne ide tako.. Skrenuh sa teme. Plaču ljudi koji ne mogu više i uglavnom zaplaču prekasno, koliko god to glupo zvučalo. Neke stvari dođu i nema nazad, a dođu kada sve što može da bude dato i biva, i onda plakanje ne pomaže. Nema dalje. Ljudi misle da je poraz zaplakati. Nije. To nije kraj ili bilo šta što ljude plaši toliko. Kada je nešto teško, može da postane za nijansu lakše kada se oplače. Patetično zvuči prilično, ali jeste tako. Na krajevima se plače, tada se svi sete da plaču. I onda se ne prestaje. Ljudi, plačite kada vam je teško. Plačite kada mislite da ne možete više (mislite, jer uvek može još). Plačite kada izgubite nešto, nekog, sebe. Neke stvari se neće vratiti, većina stvari i ljudi se neće vratiti, da se ne lažemo, ali plač i tuga je veliki korak i veliki deo pobede, ono što nazivamo ozdravljenjem, oporavkom.
A još gora stvar koju su ljudi zaboravili. Može da se plače i od sreće. Od sreće, uslovno rečeno. Ali od svih pozitivinih osećanja. Iznenađenje, ljubav, sreća. Kad ste poslednji put zaplakali zbog nečega od navedenog? Pa da, ne sećate se. A što to? Pogledajte oko sebe, i shvatite koga i šta imate sve pored sebe. Nasmejali ste se? Ako jeste..nemojte da se rasplačete, ne ide to na silu, ali ustanite i uradite nešto za ljude oko sebe, nešto lepo, da se 'rasplaču od sreće' i onda ćete se osećati veliko. A ako se niste nasmejali.. i onda ustanite i uradite nešto za sebe, nešto lepo što će predstavljati korak ka situaciji navedenog pre ove. Nije nemoguće.
Nikako mi nije bila namera da napišem tekst koji liči na tekst nekog life coach-a (dužno poštovanje gospodi, samo to nije bilo ono što sam htela), samo sam htela da 'na papir' stavim neke stvari kao podsetnik sebi, a i drugima. Nadam se da sam promenila tok bar neke od vaših misli trenutno.
Idite i pričajte sa ljudima. Ne naređujem, niti smatram da sam nešto puno pametna i da morate da me poslušate, samo prijateljski savet. Pričajte sa nekim. O svemu što vam kroz glavu prolazi. Teško je, znam, i nije sve za tuđe uši, znam i to. Ali probajte, nemate šta da izgubite. Iznenadićete se, svojom reakcijom, reakcijom druge osobe i svojim olakšanjem posle plaka..ovaj razgovora.